Hana Selimović: Sam pozorišni čin u sebi sadrži politički angažman

Preporučeno Hana Selimović: Sam pozorišni čin u sebi sadrži politički angažman

Hana Selimović jedna je od najperspektivnijih srpskih glumica mlađe generacije koja će, nakon pojavljivanja u Elementarnim česticama Ivice Buljana na Dubrovačkim ljetnim igrama 2015. godine, ove godine ponovo zaigrati u hrvatskom teatru. U riječkom HNK Ivan pl. Zajc upravo su u tijeku probe jednog od najvažnijih dramskih komada njemačkog govornog područja čija se premijera očekuje ovog petka.

 
U Rijeci postavljate kultnog Woyzecka Georga Büchnera u kojem igraš ulogu Marie, majke Woyzeckova djeteta. Redateljsko-dramaturški tim koji potpisuje predstavu, a koji čine Anica Tomić i Jelena Kovačić, odlučio se za nešto drugačije čitanje odnosno insceniranje odnosa između Woyzecka i Marie. Bez da nam previše spoilaš njihove odluke, možeš li ukratko opisati do kojih je promjena došlo i kako se one reflektiraju na tvoj lik?

Mislim da nije pitanje drugačijeg tumačenja tog konkretnog odnosa već pozicije samog lika Marie, odnosno tumačenje njenog “toka”. Kada pročitate komad, vi vidite tek obrise jedne žene, što možemo pravdati time da je komad pisan iz perspektive Vojceka, kao i time da sam Bihner komad nije završio. Međutim, Anica i Jelena su osećale da tu postoji jedan puno složeniji prostor unutarnjeg sistema odluka koje ona donosi i okolnosti koje je zatiču. Okosnica je, između ostalog, bilo pitanje da li ona svojevoljno pada u ruke drugom čoveku tj. šta sve sačinjava taj niz događaja koji je dovodi do tog čina, šta se sve dogodi do neke tačke sa koje nema nazad. Pozicija Marie u literaturi je mnogostruko diskutabilna, u tom smislu mi je upravo značajno i drago da sam ja svoju Marie stvarala zajedno sa dve žene. I to dve pametne, hrabre i divne žene kao što su Anica i Jelena. 

Iako se na repertoaru Narodnog pozorišta u Beogradu pojavljuješ više nego neki od glumaca i glumica koji su ondje u ansamblu, ti si i dalje u statusu “slobodne umjetnice”. Tu sintagmu stavljam pod navodnike jer mislim da je sloboda koju implicira zapravo prilično uvjetna, ali zanima me je li taj status u tvojem slučaju posljedica odluke ili okolnosti?

Do pre nekog vremena taj status je bio posledica okolnosti, ne bih mogla reći odluke. No sada jesam članica drame Narodnog pozorišta i moram da kažem da je to mesto u Beogradu na kojem naradije biram da budem, s obzirom na proteklih par sezona koje su obeležene vodstvom direktora drame Željka Hubača. Međutim problem zapošljavanja glumaca je velik i mnogostruk i dovodi nas do tema kao što su kriterijumi, partijska zapošljavanja, nepotizam, loši ukusi, te dalje do pitanja je li ansambl uopšte najbolje rešenje za pozorište, jesu li zakoni usklađeni na pravi način i štite li zaista svakoga jednako, je li normalno da uzimate platu ako ne igrate više od 20 godina, zašto ljudi koji nose repertoar nemaju veće plate, da li bi bilo bolje da svi idemo na ugovore, da li bi bilo bolje da imamo radna mesta na nivou grada i time sebi omogućimo cirkulaciju po svim pozorišnim kućama, a samim tim i rediteljima veću mogućnost kombinacija za podelu... Kao što rekoh, ta tema je preširoka za jedan intervju.

Osim na kazalištu, posljednjih si godina ostvarila i zapažene uloge na filmu. Igrala si tako u filmovima Beli, beli svet Olega Novkovića i Neposlušni Mine Đukić koji predstavljaju važan doprinos suvremenom srpskom autorskom filmu. U kojoj mjeri samu sebe smatraš filmskom, a u kojoj kazališnom glumicom i je li ti ta distinkcija uopće važna?

Nije mi važna. Ja sam glumica i ono što mi je važno je da budem glumica bez velikih pauza, ali i bez nekog sumanutog tempa rada i srljanja iz projekta u projekat. Mislim da je svakom čoveku potrebno vreme za sebe u kome obnavlja, reparira i obogaćuje svoju nutrinu, ne bi li napredovao. Jednako volim da snimam i da radim u pozorištu, međutim nisam sve što mi je nuđeno osećala kao važno i nužno za sopstveni put. Mahom sam birala svoje mesto u autorskim projektima, za koje u Srbiji gotovo i da više ne postoji tržišni interes. Na televiziji do sada nisam videla svoje mesto, no to ne znači da će to tako i ostati. Šta god da osetim kao materijal unutar koga mogu da načinim nekakav smislen doprinos, tome ću se rado posvetiti, bez obzira na medij.  

Koliko ti je, kao glumici, važan politički kapacitet umjetnosti? S obzirom na to da si freelancerica možeš li si dopustiti da politički aspekt projekata koji ti se nude igra relevantnu ulogu u njihovom prihvaćanju odnosno odbijanju?

Bez obzira na moj status, uvek ću sebi dati za umetničko i ljudsko pravo da neke stvari odbijam. Razlozi za to mogu biti dakako politički, umetnički, ljudski, pa čak i estetski. To je pitanje mog osobnog integriteta koji mi ni jedan status ne može oduzeti. 

Prizor iz predstave Woyzeck, s kolegom Deanom Krivačićem

 
U aprilu ove godine dobila si još jednu u nizu nagrada za svoj rad, ali je ova (nagrada za najbolju glumicu 22. Glumačkih svečanosti Milivoje Živanović u Požarevcu) bila specifična po tome što si je posvetila studentskim prosvjedima protiv Aleksandra Vučića koji su u tom periodu buktili po Srbiji. Takva vrsta javnog političkog angažmana glumaca u našim je krajevima, ali i šire, više iznimka nego pravilo. Kako gledaš na vlastitu poziciju u tom smislu? 

Ja verujem da je svako pozorište angažovano. Verujem da je svaki ulog u njega pozicija sa koje imate priliku da nešto kažete ili učinite. Sam pozorišni čin u sebi sadrži nekakav angažman. Verujem samo da su vidovi borbe različiti, a da mi kao ljudi koji imaju poziciju da budu čujniji, imamo i pravo i dužnost na stav. Mislim da je upravo tužno što neki ljudi koji se busaju kao nosioci tzv. angažovanog ili političkog teatra, kada se ugase svetla pozornice stav nemaju, već su zapravo oportunisti, državni umetnici i žive jednu “dođem ti-dođeš mi” zakulisnu stvarnost. Mnogo je važnije upravo sa javnim glasom uticati na stvarnost, jer se iza svega drugog otvara širok prostor zloupotrebe ideologija, levih, desnih i inih, zarad ličnih interesa, a pod lažnim velom umetničkog angažmana.

U javnom se polju posljednjih deset, dvadeset godina redovito pojavljuje lamentiranje o tome kako je rat uništio zajedničku jugoslovensku kulturnu scenu koja je postojala prije njega, a čija je glavna osovina bila Ljubljana-Zagreb-Beograd. S druge strane, sjećanje na “slučaj vještice” koji se odigrao upravo na toj zajedničkoj kulturnoj sceni vrlo je živo. Kakvo je tvoje insidersko iskustvo o trenutnoj (ne)živosti te zajedničke scene u postratnom periodu? Osjećaju li se sjene nacionalizama koji opet/i dalje vladaju pojedinim državama?

Jednom kada su naši nacionalizmi dobili puni zamah u recentnim ratovima, iluzorno je da njihove senke neće i dalje padati po nama, kao i po generacijama koje dolaze nakon nas. Zlo je pušteno, a mi živimo posledice. Ipak, za mene, kulturni prostor bivše države nikad nije zaista nestao, nikada znatiželjni ljudi nisu prestali zavirivati jedni drugima u dvorišta, razmenjivati ideje, hraniti jedni drugima inspiraciju i polet. Slučaj je samo taj da to nije više plan i program, obznanjena strategija i politika naših naroda, nego pitanje intimnog htenja i potrebe određenog broja ljudi. Možda zbog toga, taj odnos razmene, saradnje, i umetničkog i ljudskog suživota deluje manje snažan, vidljiv ili dugotrajan, ali barem ovakav kakav jeste predstavlja nešto autentično i samoniklo, nešto čiji koren odoleva bilo kakvom rušenju ili osporavanju.

Za kraj, vratila bih se na početke tvoje glumačke karijere. Studij glume završila si na beogradskoj Akademiji umetnosti na kojoj si donedavno bila angažirana kao asistentica, a zanimljivo je da je riječ o privatnoj obrazovnoj instituciji. S obzirom na to da u Hrvatskoj, za razliku od Srbije, postoji dosta skepse prema kvaliteti privatnih fakulteta te ih, osim toga, u umjetničkom polju zapravo ni nema, zanima me koji su bili tvoji razlozi za odabir te Akademije umjesto državnog Fakulteta dramskih umetnosti te što ti je donio taj pedagoški angažman?

Da je FDU bio jedina opcija u vreme kada sam ja upisivala fakultet, ja ne bih bila glumica. Dakle, jednostavno je: nisam imala razloga za odabir privatnog fakulteta, nego me na državni dva puta nisu primili. Jedan od razloga koji je prelomio da odem na Akadmiju umetnosti je bio taj što je te godine klasu primao Nebojša Dugalić. Skepsa prema privatnim fakultetima je velika, u Srbiji takođe, međutim, čini mi se, danas mnogo manje nego tada kada sam ja studirala, s obzirom da su sa privatnih akademija ipak u međuvremenu izašli neki veoma daroviti ljudi. To pitanje je danas drugačije tretirano. A što se tiče mog pedagoškog rada, taj angažman mi je doneo dovoljno za sada. Uslovi ni na privatnim akademijama nisu idealni nažalost i tim pre sam donela odluku da je pedagogija nesto za šta će vreme tek doći.

 

Tekst je objavljen je u sklopu temata 'Rodna prizma za ravnopravnije društvo' koji je sufinanciran sredstvima Fonda za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija.

Zadnja izmjena: 24-07-2018 @ 13:04